Ирак Приче: Отишао сам у Ирак — не да бих нешто доказао, већ зато што Вавилон још увек постоји

Багдад. Река Тигар. Шест ујутру. Рибар је стајао на прамцу свог дрвеног чамца, бацајући мрежу истим покретом приказаним на асирским рељефима пре две хиљаде година. Преко реке, улица Mutannabi се будила — продавци књига одмотавали су цераде, излажући пожутеле томове на тезгама на отвореном. Чајџиница прекопута подизала је први јутарњи прамен дима од ћумура. Са звучника негде дуж обале допирале су јутарње вести на арапском — ирачки парламент расправљао је о неком закону, темпо водитеља брз као неко ко покушава да заврши реченицу пре него што почне рамазански пост. Само су удаљени ловци и повремени голуб који прелеће подсећали да ово није древно месопотамијско јутро — ово је био Ирак 2026. године.

Нисам дошао овде из хероизма. Не зато што сам желео да 'изазовем' земљу дефинисану као опасну од стране западних медија. Било је то зато што ми је, након једне претраге за 'Iraq World Cup 2026,' екран показао више од путних упозорења — показао је фотографију рушевина Вавилона. Плаво-глазирани лав, стар две и по хиљаде година, иза ланчане ограде у прашњавом дворишту, готово потпуно сам. Моја помисао у том тренутку: ако Вавилон још увек постоји, зашто нико не иде?

Ирак се налази на Блиском истоку, древна Месопотамија — 'земља између две реке.' Тигар и Еуфрат се овде сусрећу, рађајући најранију људску цивилизацију: клинасто писмо, Хамурабијев законик, Висеће вртове. Ратови и сукоби од 2003. године преправили су име ове земље од 'колевке цивилизације' у 'зону сукоба.' Али Lions of Mesopotamia — репрезентација Ирака — представљаће ову земљу на Светском првенству 2026. године. За многе људе који никада нису претраживали Ирак, фудбал је први разлог да отворе ова врата.

Улица Mutannabi угошћује најбољу багдадску пијацу књига сваког петка. Избор је испремештана временска линија: пожутеле збирке поезије поред јефтиних уџбеника енглеског, политички памфлети из Садамове ере поред ижваканих арапских превода Harry Pottera. Власник књижаре — наочаре за читање на носу, прсти сиви од деценија мастила и прашине — говорио ми је на енглеском: 'За време Садама, књижаре у овој улици су спаљене. За време америчке инвазије, поново су спаљене. Али књиге нису умрле, и река се није променила.' Показао је напоље ка Тигру: 'Ова река је старија од свих режима које смо имали заједно. Видела је краљеве Вавилона, песнике Абасидске династије, британске тенкове — а сада гледа нас.'

Рушевине Вавилона су око осамдесет пет километара јужно од Багдада, два сата вожње. Али та два сата пролазе кроз најмање четири војна контролна пункта и део ваздушног простора који су амерички дронови некада густо патролирали. По доласку, избројао сам два возила на паркингу — једно је припадало водичу, а друго запосленом у ирачкој управи за старине. Водич, мештанин из покрајине Вавилон по имену Hassan, отворио је тешку гвоздену капију археолошког налазишта са опуштеном лакоћом некога ко откључава сопствено двориште: 'Није туристичка сезона — Вавилон никада није туристичка сезона.' Показао је на Капију Иштар — њене плаво-глазиране цигле, змајеви и бикови још увек нетакнути — и рекао: 'Када је Навуходоносор II саградио ову капију, Вавилон је био највећи град на Земљи. Сада — сада нема чак ни аутобуску линију.' У његовом тону није било самосажаљења. Само констатација.

Даље на север, Ербил, главни град Курдистанског региона Ирака, функционише потпуно другачијим темпом и нивоом безбедности. Цитадела — најстарије непрекидно насељено место на Земљи, никада напуштено за шест хиљада година — уздиже се из центра града попут џиновског колача боје песка. Курдски студент одвео ме је у свој омиљени ћевабџијски штанд и, између прождрљивих залогаја, причао ми о последњем голу Aymena Husseina, постигнутом главом против Омана. 'Цела чајџиница у Ербилу скочила је одједном — Курди, Арапи, Туркмени — постојао је само један идентитет у тој просторији.' Искористио је ражањ за ћеваб да нацрта облик фудбалског терена на столу, и написао две речи у средини: Ирак.

Месопотамијске мочваре на југу — легендарно место Рајског врта — биле су последња, и најнадреалнија, ствар коју сам видео у Ираку. Плутајуће куће од трске познате као mudhif нежно су се љуљале на води. Водени биволи показивали су изнад површине само ноздрве и пар савијених рогова. Лађар, стојећи у свом mashoof кануу, рекао је на једноставном енглеском: 'Садам је једном покушао да исуши све ове мочваре — да казни Мочварне Арапе који су овде живели. Вода је нестала на десет година. Затим су дошли Американци, и вода се вратила. Сада — вода опада, подиже се, поново опада. Мочваре су и даље мочваре.' Замочио је весло; испред нас, јато белих птица узлетело је. Коментар није био потребан. Саме чињенице носиле су сву тежину.

Последње вечери у Багдаду, вратио сам се у чајџиницу у улици Mutannabi. Исто седиште, иста посуда арапске кафе. За суседним столом, младић је преводио најновије вести о квалификацијама Ирака за Светско првенство са телефона пријатељима на арапском, речи 'Mbappé' и 'Messi' повремено су се пробијале — фудбал је универзални дијалект. Док сам писао ове последње белешке, позив на молитву огласио се напољу. Тигар, невидљив у тами, сада се само чуо — звук воде у покрету. Желео сам да све стане у једну реченицу, али Hassan — водич из Вавилона — већ ми је написао када сам одлазио: 'Знате, мање од сто година након што је Навуходоносор умро, Вавилон је био празан. Али данашњи путни водичи? Ирак добија једну линију: Не путујте. Срећа овог града није велика — историја му је дала титулу превише величанствену, а садашњост му је дала рецензију превише малу.' Платио сам кафу. Потписао сам књигу гостију — иако је нико неће читати.