Otišao sam u Irak – ne da bih nešto dokazao, već zato što je Vavilon još uvek tamo

Bagdad. Reka Tigris. Šest ujutro. Ribar stoji na prednjem delu drvenog čamca, desnom rukom baca mrežu potpuno isto kao na asirijskim reljefima pre dve hiljade godina. Na drugoj obali reke, ulica Mutannabi (Mutannabi) počinje da se budi – knjižari izvlače požutele stare knjige iz vodootpornih cerada i izlažu ih na otvorenim tezgama. Iz čajdžinice preko puta izbija prvi dim od uglja danas. Sa obale se čuje arapske jutarnje vesti – irački parlament danas treba da raspravlja o nekom zakonu, spiker govori tako brzo kao da žuri da završi pre početka ramazanskog posta. Samo daleki borbeni avioni i golubovi koji povremeno preleću iznad podsećaju vas da ovo nije neko drevno jutro Mesopotamije, već Irak 2026. godine.

Nisam došao ovde iz heroizma. Ne zato što želim da 'izazovem' zemlju koju zapadni mediji označavaju kao opasnu. Već zato što mi je nakon pretrage 'Irak Svetsko prvenstvo 2026' na ekranu iskočilo ne samo upozorenje za putovanje, već i fotografija ruševina Vavilona – lav od plavih glaziranih cigli star 2500 godina, ograđen bodljikavom žicom u prašnjavom dvorištu, gotovo prazan. Pomislio sam: ako je Vavilon još uvek tamo, zašto niko ne ide?

Irak se nalazi na Bliskom istoku, u drevnom dobu poznat kao Mesopotamija – 'zemlja između dve reke'. Reke Tigris i Eufrat su ovde stvorile najraniju ljudsku civilizaciju: klinasto pismo, Hamurabijev zakonik, Viseći vrtovi. Ratovi i sukodi od 2003. godine su ime ove zemlje pretvorili iz 'kolevke civilizacije' u 'zonu sukoba'. Ali Lav Mesopotamije – iračka reprezentacija – će 2026. godine predstavljati ovu zemlju na Svetskom prvenstvu. Za mnoge koji nikada nisu pretraživali Irak, fudbal je prvi razlog da otvore ova vrata.

Ulica Mutannabi (Mutannabi) svakog petka ima najbolju pijacu knjiga u Bagdadu. Vrste knjiga su kao pomešana vremenska linija: pored požutelih zbirki poezije su jeftini udžbenici engleskog, pored političkih pamfleta iz Sadamovog vremena su više puta preprodavani arapski prevodi 'Harija Potera'. Jedan knjižar – nosio je naočare za čitanje, prsti su mu bili sivi od decenija mastila i prašine – rekao mi je na engleskom: 'Za vreme Sadama su knjižare u ovoj ulici spaljene. Kada su Amerikanci napali, ponovo su spaljene. Ali knjige nisu umrle, reka se nije promenila.' Pokazao je na reku Tigris napolju: 'Ova reka je starija od svih naših režima zajedno. Videla je vavilonske kraljeve, pesnike Abasidskog kalifata, britanske tenkove – sada gleda nas.'

Ruševine Vavilona nalaze se oko 85 kilometara južno od Bagdada, vožnja od dva sata. Ali ova dva sata prolaze kroz najmanje četiri vojna kontrolna punkta i vazdušni prostor koji su nekada gusto patrolirali američki dronovi. Kada smo stigli, na parkingu su bila samo dva automobila – jedan je bio vodičev, drugi je pripadao radniku iračkog zavoda za antikvitete. Vodič se zvao Hasan (Hassan), bio je iz provincije Vavilon, otvorio je velika gvozdena vrata ruševina kao da otvara zadnja vrata svoje kuće: 'Sada nije turistička sezona – Vavilon nikada nije turistička sezona.' Pokazao je na ruševine Ištarine kapije (Ishtar Gate) – zmajevi i bikovi na plavim glaziranim ciglama su još uvek bili netaknuti – i rekao: 'Kada je Nabukodonosor II sagradio ovu kapiju, Vavilon je bio najveći grad na Zemlji. Sada – sada nema ni autobusku liniju.' Njegov ton nije imao samosažaljenja, samo konstataciju.

Severniji Erbil (Erbil) je glavni grad iračkog Kurdistanskog regiona, tempo i bezbednosna situacija su potpuno drugačiji. Citadela (Citadel) – jedno od najstarijih gradskih naselja na svetu, nikada napušteno šest hiljada godina – uzdiže se iz centra grada poput ogromne peščane torte. Jedan kurdski student me je odveo na njegov omiljeni ražanj, dok je gutao pričao priče o golovima Ajmena Huseina (Aymen Hussein), iračkog napadača rođenog i odraslog u Haviji (Hawija). 'Postigao je gol glavom na utakmici protiv Omana,' rekao je, 'tog dana sam gledao prenos u čajdžinici u Erbilu. Cela čajdžinica je skočila – Kurdi, Arapi, Turkmeni – tog dana je postojao samo jedan identitet.' Ražnjićem je nacrtao oblik fudbalskog terena na stolu i napisao dve reči u sredini: Irak.

南部美索不达米亚湿地——传说中的伊甸园所在地——是我在伊拉克看到的最后一个，也是最不真实的地方。芦苇搭成的浮动房屋（Mudhif）在水面上轻轻晃动，水牛只露出一个鼻子和一对弯角。一个船夫站在他的独木舟上用简单的英语说：'萨达姆曾经想过把这片湿地全部抽干——惩罚这里的沼泽阿拉伯人。水退了十年。然后美国人来了，水又回来了。现在——水退了又涨，涨了又退。湿地还是湿地。'他划了一下桨，前方惊起一群白鸟。不需要任何评论，事实本身已经有足够的分量。

在巴格达的最后一个晚上，我回到了Mutannabi街的茶馆。同一个位置，同一壶阿拉伯咖啡。旁边桌上，一个年轻人正在用阿拉伯语给朋友们翻译手机上关于伊拉克世界杯预选赛的新闻。偶尔蹦出'Mbappé'和'Messi'这样的单词——足球是全球通用的方言。我写下这最后一页笔记的时候，茶馆外面传来了宣礼声。底格里斯河在夜色中什么都看不见了，只能听到水流声。我想把一切都写在一个句子里，但Hassan——巴比伦的导游——在我离开时已经替我写好了：'你知道吗，尼布甲尼撒二世死后不到一百年，巴比伦就空了。但今天的旅游手册上，伊拉克只有'禁止前往'。这座城市的运气不太好——它被历史封了一个太高的头衔，又被现实压了太低的评语。'我付了咖啡钱。留言簿上签了名——虽然没有人会看。