Putovanje Marokom: kroz crveni grad, kožarske farbare i Saharu — nosom

Kad sam prvi put planirao putovanje Marokom, mislio sam da će mapa početi od aerodroma u Kazablanki, pa od Marakeša, Fesa, Merzuge, sve do Sahare. Kad sam zaista sleteo, shvatio sam da se Maroko ne otvara kilometrima — on te prvo prisvoji mirisom. Vetar predvečernjeg Marakeša čim dune, mirisi šafrana, kumina, cimeta i suvih ruža sa začinske pijace istovremeno progovore poput gomile prodavaca, niko ne popušta. Išao sam polako između vreća od jute, prodavac mi je na dlan stavio prstohvat Ras el Hanuta — više od trideset začina pomešanih, mirisalo je kao stari put od saharskih karavanskih ruta do pod zidine Crvenog grada.

Kad padne noć, trg Džema el-Fna zapali ovaj put. Žar se pali red za redom, mast sa jagnjetine na roštilju kaplje u vatru, beli dim odmah se ukovitla; miris komorača iz puževe supe, miris paljevine sa kobasica, sveža slatkoća isceđene pomorandže na tezgi sa sokovima — sve pritisnuto na bubnjeve i dozivanje prodavaca. Neko te vuče da pogledaš meni, neko ti dodaje stolicu, neko se kroz dim smeje i pita 'China?' Seo sam na klimavu plastičnu stolicu, gledao ražnjiće kako se okreću i odjednom shvatio zašto mnogi kažu da je Marakeš iscrpljujući: nije bučan, već prepun — čak ni u vazduhu nema praznog prostora.

Miris Fesa je stariji i manje ljubazan. Uličice Medine toliko su uske da dvoje ljudi moraju bočno da se mimoiđu, koraci, zvona magaraca i daleka molitva odbijaju se od zidova sloj po sloj, kao da odjekuju u kamenu. Što si bliže kožarskoj farbari Šuara, vazduh je sve teži — miris sirove kože i amonijaka prvi skreće u nozdrve. Vlasnik radnje sa kožom na krovu pružio mi je struk nane da je držim ispod nosa. Svežina nane kratko me je spasila, ali dole su bazeni za bojenje i dalje bili crveni, žuti i indigo, radnici su bosi gazili po boji, kao da se proces nikada nije menjao kroz vreme. U tom trenutku shvatio sam da istorija ne leži tiho u muzeju — ponekad te zagrcne do suza.

Nakon izlaska iz farbare, proveo sam još pola sata lutajući starim Fesom. U uličicama se nije videlo nebo, samo oštar zvuk kuckanja po bakarnim poslužavnicima iz radionice, miris pšenice sa otvora pekarske peći, tupi udarac lopte o drvena vrata dok se deca igraju. Jedan dečak u crvenom dresu marokanske reprezentacije protrčao je pored mene, na leđima je pisalo Hakimi. Dres je bio izbledeo od prašine u uličicama, ali je više ličio na Maroko nego bilo koji novi iz suvenirnice. Fudbal ovde nije izložen za turiste — on se kotrlja u ehu uličica, bljeska na televizorima u čajdžinicama, postaje svakodnevica u sekundi kad dete ubrza i okrene se.

Od Fesa prema jugu, mirisi počinju postepeno da se suše. Do Merzuge, pustinja Sahara gotovo da nema mirisa. Dnevna vrućina je čista — pesak, sunce, nebo, sve kao da je lišeno vlage; nos odjednom gubi posao, ostaje samo so na usnama i znoj u kragni. Noću sam ležao izvan kampa i posmatrao zvezdano nebo, Mlečni put bio je tako nizak kao da će pasti iza dine. Nema gradskog dima, nema oštrog mirisa farbare, nema slatkoće pijace — samo malo mirisa paljevine drveta iz logorske vatre. Vodič je ostavio čajnik pored žara da održi toplotu, sipao čaj od nane sa malo dima, slatkoća je postala tanja i mršavija u pustinji, poput vetra koji ne možeš zadržati. Ono što najviše potresa u Sahari jeste upravo to što ti oduzme sve mirise, tako da prvi put čuješ sopstveni dah.

Kad se vratiš u Riad, Maroko ti ponovo vrati mirise. Teška drvena vrata otvaraju se iz uličice, iznutra je drugi svet: mali bazen, zidovi od mozaika, drvo narandže i gorki cvetovi narandže. Miris cveta narandže nije ona direktna slatkoća parfema, već vlažan, spor, kao da se vodena para penje uz keramičke pločice. Domaćin donosi čaj od nane, čajnik je visoko podignut, zeleni čajni napitak stvara penu u staklenoj čaši, šećera je toliko da je gotovo razmaženo. Prvi gutljaj mi je bio presladak, kod drugog sam počeo da prihvatam, kod trećeg sam shvatio: slatkoća Maroka nije začin — to je način ugošćavanja.

Ono što me je zaista nateralo da zapamtim ovu slatkoću bio je tadžin. Kad se glineni poklopac otvori, miris jagnjetine, luka, suvih kajsija, cimeta i đumbira koji su se sporo krčkali izlazi odjednom — potpuno suprotno od užurbanog roštilja sa trga. Tadžin te ne požuruje — on meso omekšava u sopstvenom soku, dozvoljava slatkoći voća i toploti začina da se polako međusobno uvere. Za susednim stolom mladići su zurili u telefone gledajući fudbalske sažetke, Hakimi je krenuo po desnoj strani, ceo sto je istovremeno 'uh' uzdahnuo. Gazda je podigao pogled, nasmešio se i rekao da je on nacionalni heroj — rođen u Španiji, ali kad trči, on je dete Maroka. Rekavši to, ponovo nam je dosuo čaj, čajnik podignut veoma visoko, kao da pečatira tu tvrdnju.

Ova rečenica me je podsetila na Svetsko prvenstvo 2022. Nakon što je Maroko ušao u polufinale, svet više nikada neće gledati marokanski fudbal istim očima. To nije nešto što se može svesti na 'bajku o autsajderu'; to je više nalik na miris koji ti i nakon što se vatromet sa trga ugasi ostane na odeći. Bunu brani penale, Amrabat pokriva sredinu terena, Hakimi 'kašičicom' izbacuje Španiju — ti kadrovi ponovo su povezali identitete razbacane po Madridu, Parizu, Amsterdamu i Kazablanki. Fudbal ovde nije turistička atrakcija, ali odjednom iskače iz televizora u kafiću, iz taksijevog radija, sa detetovog dresa.

Poslednje večeri pre napuštanja Marakeša, vratio sam se na Džema el-Fna. Dim je i dalje bio gust, roštiljnice su i dalje bile krcate, čaj od nane i dalje presladak. Ali sada sam već mogao da razaznam slojeve u haosu: prvo toplota začinske pijace, zatim hladnoća nane iz farbare, pa suva vrućina Sahare bez mirisa, pa vlažnost cveta narandže u Riadu, sporo krčkanje tadžina, šećer na dnu šoljice čaja. Ono što se najviše pamti s putovanja Marokom nije jedna određena tačka na ruti, već način na koji su se ti mirisi poređali u telu kao mapa. Mislio si da si proputovao kroz jednu zemlju, a zapravo te je ona mirisom provela.