Pre nego što sam otišao na Haiti, svi su mi postavljali isto pitanje

Frantzdi Pjero (Frantzdy Pierrot) je rekao jednu rečenicu posle treninga. Ova rečenica nije bila o fudbalu — iako je on napadač reprezentacije Haitija, igra za klub u Francuskoj i jedan je od retkih koji mogu da predstavljaju Haiti na međunarodnoj sceni. Rekao je: 'Svaki put kad se vratim na Haiti, carinici na aerodromu u Port-o-Prensu poznaju moju mamu. Ne zbog fudbala — zato što je prodavala hleb od banane na ulici ispred aerodroma.'

Krenuo sam od ove rečenice. Ne zato što je o fudbalu, već zato što je odmah otvorila drugi ulaz na Haiti: ulaz koji ne definišu putna upozorenja, već sećanja na povratak kući i svakodnevna istrajnost.

Haiti se nalazi na Karibima i deli ostrvo Hispaniola sa Dominikanskom Republikom. To je jedna od najsiromašnijih zemalja na zapadnoj hemisferi, koja je u poslednjih nekoliko godina pretrpela političke nemire, sukobe bandi i prirodne katastrofe. Većina zemalja je 2025. godine imala istu poruku u putnim savetima za Haiti: 'Ne putujte.' Ali Haiti je i prva nezavisna republika na svetu koju su osnovali pobunjeni crni robovi. Ova zemlja je 1804. godine proglasila svoje postojanje iza kamenih zidova Citadele Laferijer (Citadelle Laferrière) — više od 200 godina kasnije, ta tvrđava još uvek stoji.

Trenutak dolaska u Port-o-Prens (Port-au-Prince) nije bio lep. U holu aerodroma, Kompa muzika je grmela iz pohabanih zvučnika — ritam koji prepliće afričke bubnjeve i karipske melodije, terajući vas da nehotice pomerate ramena. Dvoje dece su se ugurali u gomilu koja čeka prtljag da mi pomognu da nosim torbe — ne iz dobrote, već u nadi da će dobiti napojnicu. Vlažna vrućina vazduha bila je još zagušljivija nego na pisti napolju. Iskreno: prvi utisak o Haitiju nije romantičan. Ali odlučio sam da ga ne uljepšavam niti ružim, samo da zabeležim.

Putujući severno obalskim putem, kroz sušno grmlje i povremene pijace pored puta, Kap-Asjen (Cap-Haïtien) se pojavio na horizontu. Citadela Laferijer (Citadelle Laferrière) — najveća tvrđava na zapadnoj hemisferi — čučala je na vrhu brda od 900 metara, poput kamene zveri. Planinski put do nje bio je toliko strm da je dahtanje konja bilo glasnije od zvona. Kada sam stigao na vrh, zadihan sam se naslonio na 200 godina stare kamene zidove, a lokalni vodič pored mene je rekao: 'Znaš li da ova tvrđava nikada nije napadnuta? Bila je prevelika, toliko velika da se niko nije usudio da dođe.' Na praznom prostoru u podnožju brda, deca su igrala fudbal. Na terenu su bile nacrtane crveno-plave linije poput zastave Haitija — sabijajući nacionalni spomenik i svakodnevnu fudbalsku utakmicu u isti kadar. Ovo je najautentičniji ritam haićanske naracije.

Žakmel (Jacmel) je grad sačinjen od papirne mase i boja — njegove karnevalske maske su najsloženija umetnička dela na Karibima, a zanatlije koje ih prave uglavnom žive u kućama bez struje. Jedan zanatlija za maske od papirne mase je čučao na vratima i radio. Maska u njegovim rukama bila je napola osmeh, napola urlik — lavlja griva se pretvorila u ljudske zube, ptičje perje se stopilo sa afričkim šarama. 'Na karnevalu svi nose maske', rekao je, 'ali ispod maske je pravi Haiti. Tamo su strah, bes, i ritam koji te tera da igraš do zore. Haićani nikada ne nose samo jednu masku.' Setio sam se Vajld-Donalda Gerijea (Wilde-Donald Guerrier) — krila reprezentacije Haitija, koji je od južne obale Port-a-Pimana (Port-à-Piment) stigao do evropskih terena. Njegova životna putanja je poput maski iz Žakmela: napola teškoća, napola sjaj koji tera svet da ga primeti.

Miris Griota – prženih komada svinjetine sa ljutim kiselim povrćem (pikliz) – širi se iz uličnih tezgi na tri kilometra. Gazdarica, žena od šezdesetak godina, sa izbledelom keceljom oko struka, ugledavši me kako fotografišem, nasmejala se i dodala mi još dva komada mesa u tanjir: 'Jedi više, izgleda ti treba.' Pikliz je ljut kao i svaki azijski sos – Haićani ljutinom odgovaraju na vrućinu, na siromaštvo, na sve probleme koji se ne mogu rešiti žalbom. U Griotovom kotlu, u Kompa muzici na uglu ulice, u brzini kojom žene na pijaci ljušte pasulj, video sam nešto što ne mogu opisati drugačije osim rečju 'otpornost'.

Veče pre mog odlaska sa Haitija, na balkonu hotela u Port-o-Prensu (Port-au-Prince) posmatrao sam svetla na brdima u daljini – to nisu bili ulični svetiljci, već sveće i petrolejske lampe, svakodnevica u područjima bez struje. Setio sam se hladnih reči u putničkim upozorenjima – 'visoka stopa kriminala', 'nedovoljna infrastruktura', 'ne preporučuje se putovanje'. Te izjave nisu netačne. Ali samo na osnovu njih, ne biste znali kako Haićani prave najljuće kiselo povrće na celom Karibima; ne biste znali zašto kamenje Citadele (Citadelle) stoji 200 godina; ne biste znali zašto je Pjerova (Pierrot) majka prodavala hleb od banane ispred aerodroma, a dvadeset godina kasnije njen sin na međunarodnom terenu šalje ime Haitija u svet.

Vraćam se na Pjerove (Pierrot) reči na kraju intervjua: 'Na zastavi Haitija piše – jedinstvo je snaga. Kao dete nisam razumeo. Sada, svaki put kada obučem reprezentativni dres, setim se svoje majke kako prodaje hleb na ulici. To nije odustajanje. To je haićanski način – ispred autobuske stanice na koju nikad neće doći autobus, napravi svoju tezgu.'