Putovanje Ugandom: na izvoru Nila, čuti eho fudbala i kišne šume

Prvi zvuk putovanja Ugandom nije bio vodopad, ni kišna šuma — već lopta promašena u noćnoj Kampali. Lopta se odbila od crvenog zemljanog puta, okrznula zadnji točak boda-boda motocikla i zakotrljala do tezge sa pečenim bananama. Prodavač se nije naljutio, sagnuo se i papučom lagano vratio loptu detetu pod noge. Neko je uzviknuo 'Onjango', nekoliko tinejdžera se nasmejalo i razišlo, pa odmah ponovo potrčalo za njom. Tek tada sam shvatio — fudbal u Ugandi nije samo utakmica, on je više poput uličnog univerzalnog jezika: nema terena, može se početi; nema kopački, može se trčati.

Kampala je izgrađena na brdima, usponi i padovi grada podsećaju na nedovršeni taktički crtež. Danju, taksiji, minibusevi, motocikli i pešaci bore se za isti uski put; noću, pijaca polako vraća brzinu. U kraju Ovino, sijalice na noćnoj pijaci vise nisko, dim roštilja, miris uglja, toplota prženog tapioka i miris tek palog kišnog tla mešaju se zajedno. Jedan dečak u dresu ugandske reprezentacije smotao je plastičnu kesu u loptu i između tezgi vežbao žongliranje. Svaki put kad bi podigao loptu, ljudi okolo bi navijali. Nada ove zemlje nije uvek ispisana na parolama — veoma često, ona je u jednoj izlizanoj lopti.

Sutradan sam krenuo ka Džindži, voda Viktorijinog jezera bljeskala je kroz prozor. Uganda se često naziva zemljom izvora Nila — stojeći pored reke u Džindži, ta rečenica odjednom više ne liči na udžbenik geografije. Voda ističe iz Viktorijinog jezera, prvo mirno postaje Viktorijin Nil, zatim ide ka severu, kroz travnjake, klisure i granice, da bi na kraju postala velika reka koja menja sudbinu kontinenta. Ekvatorska linija takođe lagano prolazi kroz ovo telo zemlje, poput nevidljive središnje linije: južna i severna hemisfera ovde se rukuju, jezerska voda, rečna voda, crvena zemlja i ljudski glasovi idu zajedno napred.

Pored reke sam gledao jednu malu utakmicu. Gol su bila dva kamena, teren je pola trava, pola blato. Neko je nosio Arsenal, neko Junajted, neko izbledeli dres Uganda Cranes. Jedan mršavi golman bacio se na zemlju, dlanovi su mu bili prekriveni crvenom zemljom, ali kad je ustao, osmeh mu je bio veoma sjajan. Fudbal ovde nije beg od stvarnosti — on je privremeno prepisivanje stvarnosti u drugu mogućnost. Možeš živeti u pretrpanom kraju, možeš nemati pristojan teren za trening, ali sve dok je lopta pored noge, budućnost još uvek može biti zamišljena.

Vodopad Merčison naglo je prekinuo ovo tiho zamišljanje. Automobil je stigao do Vrha vodopada, zvuk vode prvo je došao iza drveća. Kad zaista staneš pored ograde, shvatiš da to nije nešto što reč 'tutnjava' može opisati. Celi Nil je sabijen u usku kamenu pukotinu i obrušava se iz visine, vodena magla ti udara u lice, kao da neko svira beli bubanj tik pored uha. Vodič je rekao da reka ovde postaje besna jer je primorana da se suzi. Ali ja, gledajući tu ključalu vodu, zapravo sam pomislio da to liči na drugu stranu Ugandanaca: pritiskani su, ali nisu izgubili snagu da idu napred.

Dalje ka jugozapadu, put počinje da ulazi u planine. Uganda je dom otprilike polovine planinskih gorila sveta, a naziv Neprohodna šuma Bvindi nije preterivanje. Ona nije šuma u koju možeš lagano 'ušetati' — više liči na vlažan, težak zeleni zid koji diše. U sedam ujutru, rendžer je na mestu okupljanja objasnio pravila: grupa od osam ljudi, kad pronađete gorile možete ostati samo jedan sat, ne sme blic, morate pratiti instrukcije. Svaka rečenica bila je obična, ali kad su kapi kiše pale na obod kačketa, svi su zaćutali, kao da su ušli u neki drevni ritual.

Koraci u Bvindiju su veoma posebni. Nije to zvuk đona na putu — već zvuk blata koje siše čizme, puzavica koje grebu nogavice, mačete koja seče grane, i udaljenog ptičijeg cvrkuta koji iznenada utihne. Hodali smo kroz plantaže banana, pa zaronili u još tamnije senke drveća. Kišna šuma turistima nije pripremila ravne staze — padine su klizave, korenje drveća poput ruku koje sapliću. Ljudi u grupi su prvo čavrljali, kasnije je ostalo samo dahtanje. Rendžer je povremeno zastajao, slušao radio gde tragač javlja položaj, pa dizao ruku i pokazivao nam da pratimo.

Posle otprilike tri sata, rendžer ispred nas iznenada je čučnuo. Vazduh kao da je bio pritisnut. Nekoliko metara dalje, srebrnoleđa gorila sedela je među žbunjem, crno krzno prekriveno kapima kiše, onaj srebrni deo na leđima sijao je u senci. Nije izvodila predstavu, niti nas dočekivala — samo je polako slomila jednu mladu grančicu i stavila je u usta da žvaće. Mladunci pored su se kotrljali i vukli lišće, poput dece koja se otimaju za loptu na noćnoj pijaci Kampale. Ali čim bi srebrnoleđa podigla pogled, cela šuma bi ponovo utihnula.

Taj jedan sat prošao je drugačije od jednog sata. Zaboraviš fotoaparat, zaboraviš blato, zaboraviš koliko si snage uložio da stigneš ovde. Ljudi uvek vole da pretvaraju divlje životinje u 'atrakcije', ali u Bvindiju, odnos je obrnut. Gorile su te koje nam dozvoljavaju da nakratko ostanemo na rubu njihovog života. One jedu lišće, dremaju, približavaju se jedna drugoj — potpuno im ne treba naše divljenje. Kad smo odlazili, osvrnuo sam se — srebrnoleđa je već bila okrenuta, poput pokretne crne stene, polako se vraćajući dublje u šumu.

Na povratku u Kampalu, stalno sam razmišljao kakve veze imaju fudbal i gorile. Jedan je na crvenom zemljanom uglu ulice, druga u visokoj planinskoj kišnoj šumi; jedan pripada buci, trčanju i vikanju, druga pripada tišini, udaljenosti i strahopoštovanju. Ali obe govore istu stvar: kako Uganda čuva životnu snagu. Fudbal je jezik nade — deca njime govore 'još uvek mogu trčati'; ekologija je jezik vremena — Bvindi je njime govori 'moraš usporiti'.

Poslednje noći, ponovo sam otišao na noćnu pijacu Kampale. Žar ispred tezgi sa roštiljem jako je goreo, sa radija je dopirao fudbalski komentar, nekoliko muškaraca okupilo se oko malog ekrana i raspravljalo o suđenju. U daljini su deca nastavila da igraju fudbal — lopta se zakotrljala u senku, pa je jedan udarac poslao natrag pod svetlo. Setio sam se Nila koji mirno polazi iz Džindže, setio sam se vodopada Merčison koji gura zvuk vode do grudi, setio sam se srebrnoleđe gorile u kišnoj šumi Bvindi koja je oborila glavu i žvakala lišće.

Ovo je putovanje Ugandom koje pamtim: ono nije jedinstvena afrička predstava, nije samo safari, vodopadi ili gorile. To je put od uličnog terena do dubina kišne šume. Prvo u Kampali čuješ decu kako dozivaju nadu, zatim pored Nila vidiš kako voda polazi, i na kraju u Bvindiju naučiš da stišaš glas. Kad odlaziš, crvena zemlja je još uvek zalepljena za đonove, koraci kišne šume još uvek su ti u ušima, a ona izlizana lopta kao da se još uvek kotrlja pod svetlošću noćne pijace.