Putovanje Japanom: između zvuka kiše, sudijske pištaljke i Plavih Samuraja

Prenos Svetskog prvenstva na raskrsnici Šibuja bio je mesto gde je moje putovanje Japanom zaista počelo. Devet uveče, sva četiri crvena svetla upalila su se istovremeno, pešaci su zaustavljeni ispred pešačkog prelaza, kao lonac vode pred ključanje. Na ekranu iznad zgrade CUCAJA prikazivali su se snimci japanske reprezentacije pred utakmicu, plavi dresovi plutali su kroz gomilu. Jedan službenik stegao je aktovku ispod pazuha i tiho poslao glasovnu poruku kolegi: 'Ako večeras pobedimo, sutrašnji jutarnji sastanak bi trebalo da se otkaže.' Srednjoškolac pored njega se nasmejao, ali niko nije glasno uzviknuo. Japansko uzbuđenje često prvo zastane u grlu, pa tek kad se oglasi pištaljka, odjednom postane udah čitave ulice.

Pre početka utakmice, kupio sam oden u prodavnici. Rotkvica je postala poluprozirna od kuvanja u supi, a slani miris kombu alge dizao se uz ivicu papirne činije. Prodavačica me pitala da li želim senf, a pre nego što sam uspeo da odgovorim, dečak iza mene koji je nosio dres sa brojem 7 japanske reprezentacije već je rekao 'sukoši'. Pokazao je na ekran i rekao da je Mitoma Kaoru iz Kanagave, pa dodao da deca koja odrastu u Kavasakiju nose u nogama vetar sa rečnog terena. Pratio sam njegov pokret rukom prema raskrsnici — taksiji, kišobrani, navijački šalovi i para iz prodavnice mešali su se zajedno. U tom trenutku fudbal nije bila sportska vest, već miris noćnog Tokija.

Sutradan sam otišao u Jokohamu i tada sam shvatio zašto japanski navijači Enda Vatarua uvek nazivaju 'tihim kapitenom'. Morski vetar u Minato Miraiju tera te da budeš potpuno budan, a ispred skladišta od crvene cigle otac je sa sinom vežbao dodavanje. Svaki put kad bi dete previše loše zaustavilo loptu, otac ga ne bi grdio, samo bi vrhom cipele vratio loptu i rekao: 'Mō ikkai.' Još jednom. Endo je iz Jokohame otišao u Evropu i postao igrač koji nikad ne privlači pažnju, ali je uvek na pravom mestu. Jokohama je takva: more je široko, grad nije bučan, poput zadnjeg veznog koji mirno drži svu gužvu pod kontrolom.

Kad pada kiša na Arašijami u Kjotu, zvuk prvo padne na listove bambusa, zatim na kišobran, i na kraju u reku. Broj turista na mostu Togecukjo prepolovio se, rikšisti su stavili peškire preko ramena, a točkovi su škripali preko mokrih kamenih ploča. Sklonio sam se u malu čajdžinicu, gazdarica je stavila vrući hōji čaj na sto, dok je televizor bez tona prikazivao sportske vesti. Na ekranu se pojavio Kubo Takefusa, a ona je rekla da mnogi navijači iz Kansaija pričaju Kubinu priču iz Nare, kao da pričaju o detetu koje je iz uskih uličica drevne prestonice izašlo na svetsku scenu. Zvona hrama polako su odjeknula, a ja sam iznenada pomislio na sudijsku pištaljku: jedno te zaustavlja, drugo te tera da trčiš, ali u Japanu oba zahtevaju da prvo saslušaš red.

Predveče je kiša stala, krenuo sam stazom kroz bambusov gaj. Kapi vode sa listova bambusa skliznule su mi niz vrat, hladnoća me naterala da se trgnem. U suvenirnici pored puta visili su privesci Plavih Samuraja, na istoj polici sa maneki-neko mačkama i matcha keksom. Dve devojke u radnji razgovarale su o postavi, jedna je rekla da Mitoma treba ranije da uđe, druga da Kubo bolje probija odbranu. Govorile su veoma tiho, a na kasi su se ozbiljno zahvalile prodavačici. Za one koji prvi put putuju u Japan, takva uzdržanost lako se može pogrešno protumačiti kao hladnoća; ali samo što odgledaš utakmicu sa njima, otkrićeš da je strast uredno presavijena i stavljena u džep, vadi se tek kod ključnog dodavanja. Amblem reprezentacije u torbi za posao, igrač na maski telefona, u vozu bez galame, a svi istovremeno zadrže dah pri svakom napadu.

Prilikom presedanja na stanici Kjoto sreo sam starijeg gospodina u odelu. U ruci je držao večernje novine, sportska strana bila je presavijena spolja, ugao lista natopljen kišom. Video je da zurim u naslov, pa je samoinicijativno pomerio novine malo prema meni i pokazao na grupnu fotografiju japanskog tima: 'Cujoku natta ne.' Postali su jači, zar ne. Bez hvalisanja, bez objašnjenja, jednostavno kao da kaže da je kiša konačno jenjala. Kad je voz ušao na stanicu, uredno je složio novine, klimnuo mi glavom i nestao u gužvi na pokretnim stepenicama. Tako kratka rečenica, a više od dugih komentara liči na toplinu japanskog fudbala.

U Osaki, Dotonbori te mirisima povuče nazad na zemlju. Takoyaki ploče dime se belim dimom, sos je sladak i sjajan; miris ulja iz kušikacu restorana lepi se za jaknu, ne možeš ga se otresti ni kad prođeš pored Gliko bilborda. Na velikom ekranu pored reke reprizira se gol japanske reprezentacije, turisti dižu telefone, a lokalni čika samo gleda poslednje dodavanje i kaže: 'Soko, umai.' Tu, baš vešto. Pored suši-restorana za stajanje čuo sam dva kuvara kako raspravljaju o Gamba Osaki i reprezentaciji, jedan kaže da Svetsko prvenstvo tera decu da više žele da igraju fudbal, drugi kaže da deca prvo moraju naučiti da stoje u redu, ne smeju ni loptu otimati na haotičan način. Zvuči kao šala, a opet tako japanski.

Još malo dublje u noć, roletne radnji spuštaju se jedna za drugom, miris ulja još uvek visi na uglovima ulica, kao aplauz koji nikako da se stiša nakon utakmice.

Sviđa mi se taj iskreni kontrast. Tokio strpa ceo svet na jednu raskrsnicu, Kjoto čuva zvuk kiše kao drevnu knjigu, Osaka iznosi apetit i glasnoću pravo na ulicu; ali ono što zaista ostavlja trag na putovanju jesu one male pukotine koje vidiš samo kad hodaš. U ponoćnoj prodavnici, u temeljcu oden supe nalazi se kombu i umor; zvona hramova i sudijski kraj utakmice podjednako umeju da te nateraju na iznenadnu tišinu; ljudi u dresovima na železničkoj stanici automatski stanu u dve kolone, pre slavlja paze da ne zaklone put onima koji idu kući.

Pre odlaska, vratio sam se u Šibuju. Na ekranu nije bilo utakmice, samo reklame, raskrsnica je i dalje uredno puštala pešake kad se upali zeleno. Jedan dečačić u prevelikom dresu japanske reprezentacije išao je za majkom, nežno vodeći nevidljivu loptu vrhom cipele. Kad je zeleno svetlo isteklo, 'zaustavio' je loptu tačno ispred bele linije, nije je prešao. Pomislio sam — upravo je ovo najteži deo pisanja o putovanju Japanom: misliš da si došao da juriš neon, hramove, ramen i fudbalske zvezde, a na kraju pamtiš uzdržanost deteta koje zaustavlja loptu na crvenom svetlu. Japanska fudbalska strast ne izvikuje se uvek; ona se krije u morskom vetru Kanagave, na drevnim putevima Nare, u treninzima dodavanja u Jokohami, i u srcu svakoga ko zna da čeka zvuk pištaljke.