Fudbalsko putovanje Obalom Slonovače: od Abidžana do Gran Basama, tragajući za loptom koja umiruje naciju

Kad sam stigao u Abidžan, vazduh ispred aerodroma bio je natopljen morem — vlažan, svetao, s blagim dimom pečene ribe. Taksi je krenuo ka gradu, vozač je podesio radio na sportski kanal, voditelj je brzo izgovarao imena igrača na francuskom. Kad je čuo 'Drogba', nije se okrenuo, samo je prstima kucnuo po volanu: 'Ovde ga svi znaju.'

Baviti se fudbalom + putovanjem u Obali Slonovače — teško je razdvojiti te dve stvari. Odeš da vidiš grad, grad ti stavi stadion pred nos; odeš da slušaš priče, priča se na kraju opet vrati na onaj narandžasti dres.

Plateau u Abidžanu liči na finansijski centar koji žuri da dokaže sebe. Visoke zgrade, banke, staklene fasade, pravi putevi — bele linije Katedrale Svetog Pavla šire se pored lagune poput jedra razvučenog vetrom. U predvečerje, stojeći na mostu i gledajući obrise grada, gotovo zaboraviš da si u Zapadnoj Africi. Ljudi u odelima izlaze iz poslovnih zgrada pored puta, motocikli se probijaju kroz saobraćaj, svetla u daljini pale se jedno po jedno.

Ali sutradan, ušavši u Ažame, Abidžan menja lice. Ovde nema mirnog reda Plateaua — samo tezge, zvučnici, tkanine, stari dresovi, začini i talasi ljudskih glasova jedan za drugim. Pored autobuske stanice, prodavac dresova okačio je Čelsi, Marsej i reprezentaciju Obale Slonovače na istom kanapu. Stari narandžasti dres sa brojem 11 naduvao se na vetru, kao da još uvek trči. Prodavac je rekao: 'Drogba nije samo fudbaler. On nas je naterao da poverujemo da ova zemlja može stati i saslušati jednu rečenicu.'

Govorio je o onoj istinitoj priči iz 2005. koja je već ušla u istoriju fudbala. Kad se Obala Slonovače prvi put plasirala na Svetsko prvenstvo, Drogba i saigrači su u svlačionici kleknuli pred kameru i molili zaraćene strane da polože oružje. To nije bila reklama, nije bila legenda upakovana naknadno — već, u senci građanskog rata, grupa najpoznatijih mladih ljudi jedne zemlje, koristeći fudbal da dovikne svima. Kasniji prekid vatre, pregovori i mirovni proces naravno da nisu mogli biti ostvareni samo jednom utakmicom, ali taj trenutak je Obali Slonovače odjednom dao zajednički glas. Fudbal je nakratko postavio ljude na istu stranu — to je već dovoljno veliko.

Izlazeći iz Ažamea, otišao sam u jedan makis u Trešvilu. Drveni sto prekriven plastičnim stolnjakom, atieke poput fino izmrvljenog snega na tanjiru, pored pečena riba, luk, ljuta paprika i paradajz. Televizor visi u uglu, glasniji je od muzike. Ljudi za susednim stolom prvobitno su se svađali oko cene, kad su se na ekranu pojavili sažeci reprezentacije, svi su zastali na pola sekunde. Svađa nije nestala, samo se pretvorila u raspravu o formaciji. Trpeza ljudi iz Obale Slonovače može biti veoma bučna, ali čim lopta dođe, buka postane zajednički jezik.

Put do Gran Basama nije dug, automobil isklizne iz gužve Abidžana, morski vetar polako razblaži gradski miris benzina. Gran Basam je nekada bio prestonica kolonijalnog doba — sada se stare zgrade ljušte, ulice su mirne, ali plaža je veoma široka. Talasi dolaze iz Gvinejskog zaliva, boja nije uvek plava kao na razglednici, ali ima neku grubu snagu. Deca na pesku igraju fudbal bosa, gol su dve papuče. Odrasli sede pod drvenim nadstrešnicama i piju pivo, dim pečene piletine i ribe lebdi duž morskog vetra.

More ovde podseća ljude da putovanje nije samo štikliranje atrakcija. Godine 2016, Gran Basam je takođe doživeo napad i bol. Ali sediš pored mora, gledaš decu kako jure loptu, gledaš prodavce kako cepaju kokosove orahe, gledaš turiste i lokalce kako dele istu hladovinu — i shvatiš da otpornost Obale Slonovače nije slogan. Ona nije zaboravljanje prošlosti, već nastavljanje života pored prošlosti.

Nakon napuštanja obale, automobil ide ka Jamusukru. Sa obe strane puta su palme, kaučukovci i kakao zrna sušena pored puta. Obala Slonovače je svetska kakao velesila, ali ono što zaista pamtiš na putovanju nije etiketa 'broj jedan na svetu', već miris tih smeđih zrna rasutih na plastičnim folijama: fermentacija, vlaga, slatkoća osušena na suncu.

Kad se u daljini pojavi Bazilika Gospe od Mira u Jamusukru, veoma je nestvarna. Često je porede sa Bazilikom Svetog Petra u Vatikanu — ogromna kupola, kolonade i prazan trg kao da su smešteni u ravnicu unutrašnjosti Afrike. Kad uđeš, koraci odjekuju po mermeru. Vitraži prosipaju svetlost po podu, turista je malo, toliko tiho da se čuje klima-uređaj i daleki ptičiji glasovi. Ovo mesto zbunjuje, ali ostaje nezaboravno: mlada zemlja izražava svoju ambiciju grandioznom arhitekturom, a izvan nje, istinska vera možda teče između pijace, crkve, džamije, stadiona i porodične trpeze.

Po povratku u Abidžan, ponovo se pominjala Halerova priča. Godine 2022, ubrzo nakon što je prešao u Borusiju Dortmund, otkriven mu je tumor testisa. Operacija, hemoterapija, povratak — to je već bila dovoljno teška priča. A onda je na Afričkom kupu nacija 2023, koji je zbog pandemije održan početkom 2024. godine, postizao gol za golom za Obalu Slonovače i u finalu postigao pobedonosni gol protiv Nigerije. Domaćin Obala Slonovače osvojila je titulu — poput filma koji se niko nije usudio unapred napisati.

Te noći ponovo sam prošao kroz Plateau. Visoke zgrade su bile osvetljene, pored lagune deca su šutirala izlizanu loptu. U daljini se buka Ažamea više nije čula, ali znao sam da je još uvek tamo — talasi Gran Basama su još uvek tamo, kupola Jamusukrua još uvek belasa u noći. Fudbalsko putovanje Obalom Slonovače nije ruta praćenja zvezda — to je put razumevanja jedne zemlje: Drogba tera ljude da pamte da fudbal može moliti za prekid rata, Haler tera ljude da vide da posle bolesti još uvek postoji titula, a deca na ulicama podsećaju te da su sve legende na početku bile samo jedna osoba, dve noge, jedna lopta.

Ako samo želiš da vidiš more, Obala Slonovače ima more; ako samo želiš da vidiš grad, Abidžan je dovoljno uzbudljiv. Ali pravi razlog da dođeš jeste to što ćeš ovde otkriti da fudbal nikada nije samo utakmica. On može biti stari dres na pijaci, gol od papuča na plaži, sažeci na telefonu čuvara katedrale, i tihi konsenzus koji jedna zemlja povremeno postigne u bučnom životu.