Putovanje Senegalom: kako jedna lopta sašije naciju

Prvi zvuk putovanja Senegalom nije bio talas, ni aerodromska obavest — već tupi udarac lopte o zid. Automobil se vozi od aerodroma Blaz Dijanj ka Dakaru, sa obe strane puta su baobabi i vetrom izbledeli bilbordi; kad se uđe u grad, morski vetar odjednom postaje slan, a saobraćaj odjednom gubi granice. Taksiji, konjske zaprege, motocikli, tezge i pešaci — poput utakmice bez sudije, svako se probija, ali se retko zaista sudaraju. Na plaži Jof u predvečerje, deca postavljaju dve papuče kao gol i igraju na vlažnom pesku do mraka. Bez travnjaka, bez dresova, samo jedna stara lopta i gomila dečaka koji viču do promuklosti. U tom trenutku shvatio sam — takozvani fudbal + putovanje u Senegalu nije 'odgledati utakmicu i usput putovati', već kroz jednu loptu ući u celu zemlju.

Ulični fudbal u Dakaru je brz, poput disanja ovog grada. Lopta se kotrlja pored kolica sa kafom, pored nogu starca koji krpi ribarske mreže, kad se dokotrlja na sredinu puta, vozač kratko zatrubi, dete je petom vrati i utakmica se nastavlja. Neko nosi Maneov broj 10, neko Kulibalijev zeleni dres reprezentacije, neko je jednostavno bos. Pitaš ih koga najviše vole — odgovor gotovo da ne treba pogađati: Mane. Ovo ime u Dakaru nije trač o zvezdama, već poput zajedničke šifre. Jedan prodavac dresova rekao mi je da je Mane došao iz Bambalija na jugu, zatim otišao u fudbalsku akademiju Ženerasjon Fut u Dakaru, pa u Francusku, Austriju, Sautempton, Liverpul — 'ali nije zaboravio dom'. Dok je to govorio, ispravio je dres veoma ravno, kao da pokazuje nacionalnu zastavu.

Sutradan sam otišao na ostrvo Gore, zvuk fudbala odjednom je bio oduzet. Od luke Dakar trajektom treba samo dvadeset minuta, ali gradska buka kao da je presečena morskom vodom. Kuće na ostrvu su narandžasto-ružičaste, žuto-bele, bugenvilija visi niz zidove — lepota od koje ti gotovo bude nelagodno. A onda uđeš u Kuću robova, u one niske, vlažne, uske kamene sobe, i shvatiš odakle dolazi ta nelagoda. Takozvana 'Vrata bez povratka' gledaju na Atlantik, napolju je samo zaslepljujuće svetlo more. Nijedna kolonijalna istorija ne postaje lakša zato što je okrečena lepim bojama. Stojeći tamo, odjednom sam se setio zvuka koraka dece koja jure loptu na plaži Dakara: kako jedna zemlja, iz istorije odvođenja, imenovanja i oduzimanja, ponovo progovara 'ko smo mi'?

Odgovor koji Senegal daje često nije govor, već jedan obrok, jedna šolja čaja, jedna utakmica. Po povratku u Dakar, u malom restoranu sam jeo Tjebudijen — riba, paradajz, šargarepa, manioka i pirinač složeni na velikom okruglom tanjiru. Čovek za susednim stolom video je da sam malo nespretan sa kašikom, nasmešio se i pokazao mi da koristim ruke, da oblikujem pirinač i ribu u male loptice. Na televiziji su se vrteli snimci Afričkog kupa nacija, napad je stigao do ivice šesnaesterca, svi u lokalu istovremeno su podigli glavu. U toj sekundi, stranci, jezik, bonton za stolom — ništa nije bilo važno. Fudbal nas je privremeno upisao u istu prostoriju, kao da sve dok se lopta kotrlja, uvek možeš pronaći zajednički pravac.

Ružičasto jezero pod suncem nije tako apsolutno kao na fotografijama. Lokalci kažu da se boja jezera menja sa sezonom, salinitetom i nivoom vode — ponekad je izrazito ružičasto, ponekad samo s nežnom nijansom ružičasto-sive. Ali ono zbog čega ga zaista pamtiš nije boja, već so. Radnici sa solju stoje u vodi do pojasa, utovaruju kristale u čamac, kožu su premazali debelim slojem ši maslaca da se zaštite od soli. Na obali su gomile soli bele poput snega, kad vetar dune, usne postanu slane. U daljini turisti plutaju u vodi, smeh je veoma tih; radnici sa solju nastavljaju da se saginju, pokreti stabilni poput klatna. Ovo te podseća da fotografije s putovanja hvataju samo jednu sekundu, a život se ponavlja mnogo godina. Lepota Senegala uvek je vezana za rad, čekanje, strpljenje.

I upravo zbog toga Maneova priča ovde postaje posebno teška. On nije talenat koji je pažljivo upakovan iz bogate akademije — on je dete koje je izašlo iz onog tišeg, seoskog Senegala, od Tambakunde do Kazamansa. Tamo su reflektori daleko, ali fudbal je blizu. Crvena zemlja Bambalija, porodično protivljenje, odlazak u Dakar sa petnaest godina da juri san, audicija u Ženerasjon Futu, Liverpulova noć Lige šampiona — ovaj put bio bi suviše lak kad bi se samo napisao kao inspirativna priča. Ono što je zaista važno jeste da je nakon slave vratio novac u svoje selo: škola, bolnica, internet, javne ustanove. U intervjuu za Gardijan objasnio je zašto je hteo da izgradi bolnicu — jer kad je bio mali, otac mu se razboleo, u selu nije bilo bolnice, morali su ga odvesti drugde, i na kraju se nije vratio. Tako fudbal na njemu više nije samo lična pokretna traka — on postaje sposobnost povratka kući.

Nisam otišao u Bambali, ali na ulicama Dakara video sam njegovu senku. Jedan dečak je vodio loptu po pesku, telo nagnuto napred, pokret kao Mane kad ulazi sa leve strane; još manja deca okružila su ga, oči su im sjajne kao da gledaju u budućnost. Prodavci, vozači, vlasnici restorana — kad pričaju o reprezentaciji, ton nije 'oni', već 'mi'. Nadimak 'Lavovi Terange' veoma je precizan: Teranga je gostoprimstvo, ali i zajednica; lav je ponos, ali i stav odbrane jednog komada zemlje. Fudbal u Senegalu nije vikend zabava — on je društveno tkivo, on je identitet, on je način na koji se grad i selo međusobno potvrđuju.

Poslednje večeri pre napuštanja Dakara, ponovo sam otišao na more. Nebo se smračilo, pored terena nije bilo svetla, deca i dalje nisu htela da stanu. Lopta se kotrljala u senkama, ponekad bi je morski vetar skrenuo, ponekad bi je jedan udarac poslao u liniju talasa. U daljini Atlantik je bio veoma taman, poput istog mora ispred onih Vrata na ostrvu Gore; iza leđa grad je bio veoma svetao, poput svetlosti koju odbijaju gomile soli na Ružičastom jezeru. Ono što se najviše pamti s putovanja Senegalom nije koliko je neka atrakcija lepa, već to što polako shvatiš: ova zemlja je traumu, rad, gostoprimstvo i ambiciju poverila jednoj lopti da ih prevede. Mislio si da pratiš Manea, a onda otkriješ da je Mane samo glasnije rekao ono što je Senegal odavno znao: lopta koju jedan čovek šutne, na kraju se mora vratiti pred noge svih.