Putovanje Južnom Korejom: posle eliminacije, Sonova toplina još uvek je na ulicama

Ono što me je zaista zaustavilo na putovanju Južnom Korejom nisu bili izlozi Mjongdonga, niti gotovo savršena efikasnost aerodromskog voza ka centru grada — već plastična lopta u jednoj uličici Hongdea. Južna Koreja je već bila eliminisana, raspored utakmica na telefonu više nije trebalo pomerati nadole, ali u Hongdeu u devet uveče još uvek je bilo ljudi u crvenim dresovima reprezentacije. Dva studenta su od rančeva napravila gol i igrali su tri na tri ispred prodavnice. Lopta je okrznula točkove dostavljača i zamalo uletela u roštiljnicu, prolaznici nisu psovali, samo su se nasmejali i viknuli 'Sonny!' To ime je visilo u vazduhu kao toplota koja se još nije potpuno ohladila, zalepljena ispod ulične svetiljke.

Ulični fudbal i ulični ples u Hongdeu udaljeni su manje od dvadeset metara. Levo su zvučnici, aplauz i podignuti telefoni devojaka, desno je zvuk đonova koji stružu po betonu. Jedan dečko u starom dresu Totenhema loše je zaustavio loptu, prijatelj ga je izgrdio na korejskom, on se nasmejao oborivši glavu i odmah petom vratio loptu. Emocije korejskog fudbala nisu tako spoljašnje kao u Južnoj Americi, niti tako uredno presavijene kao u Japanu. One su više nalik na ljuti tokpoki sos u noćnom Hongdeu: prvo dođe slatkoća, pa ljutina, i baš kad pomisliš da je gotovo, grlo te još malo peče.

Sutradan sam otišao u Gjongbokgung. Ispred kapije Gvanghvamun, radnje za iznajmljivanje hanbok nošnji rano su otvorene, redovi roze, plavih i krem suknji lagano su se njihali na vetru. Ulazak u palatu u hanboku je besplatan — to pravilo piše u gotovo svakom vodiču, ali tek kad stojiš pored zidina palate shvatiš koliko je to čudesno: turisti u patikama pažljivo podižu suknje preko stepenica, bubnjevi ceremonije smene kraljevske straže odjekuju kroz kapiju, a u daljini ispred statue kralja Sedžonga deca jure nevidljivu loptu. Tradicija ovde nije nešto iza stakla — ona ulazi u isti kadar sa selfi štapovima, karticama za metro, ledenim amerikanom i fudbalskim dresovima.

Pored palate Gjongbokgung sreo sam bivšeg fudbalera. Nije bio neka zvezda, samo je rekao da je nekad igrao u drugoj K ligi, a posle povrede kolena vodio je omladinske treninge u kraju. Zanimljivo, nosio je stari dres FK Seula i stajao pored puta, koristeći flašicu vode kao taktičku tablu, objašnjavajući trojici tinejdžera kada bek treba da se uključi u napad. Prstom je povukao kosu liniju po zemlji, deca su čučala i gledala, turisti su prolazili misleći da je to neka ulična predstava. To je detalj koji u Južnoj Koreji vidiš samo ako si tamo: fudbal nije uvek na blagajni stadiona, ponekad je u hladovini ispred zidina palate, gde neko ko više ne igra nastavlja da ga prenosi dalje.

Uveče sam se vratio u Eulđiro i prvu večeru s roštilja ostavio za restoran bez engleskog menija. Gazdarica je isekla svinjsku potrbušinu na zalogaje tačno odgovarajuće veličine, čenovi belog luka upali su u ulje na ivici roštilja, kimči se pekao dok mu ivice ne potamne. Čovek za susednim stolom video je da pijem samo vodu, pa mi je bez reči gurnuo malu čašicu sodžua i rekao da tako treba piti kad se gleda fudbal, čak i ako Južna Koreja više ne igra. Na njihovim telefonima još su se vrteli Sonovi snimci, neko je uzdahnuo, neko rekao da je već dovoljno uradio. Sodžu na ulazu je čist, ali posle udara postupno raste — baš kao osećaj koji je ovo Svetsko prvenstvo ostavilo Južnoj Koreji: izgubili su, ali nisu se potpuno ohladili.

Riblja pijaca Džagalči u Busanu zamenila je tu zaostalu toplinu mirisom. U tri popodne, miris morske vode, ribe, leda, dizela i začinjene supe iz kuhinje na drugom spratu mešao se kao pokretni zid. Hobotnice u akvarijumu lepile su se za staklo, tetka ih je gvozdenim hvataljkama kucnula, orada se iznenada trgla, voda mi je poprskala cipele. Busan nije nežan — miris morskih plodova izvuče te iz seulskih kafića i palata. Ispred pijace deca su igrala fudbal na pristaništu, lopta se zakotrljala do tezge sa ribom, prodavač ju je gumenom cipelom lagano vratio, precizno. Taj jedan udarac više liči na Busan nego bilo koji turistički promo video.

Posle Busana vratio sam se u Seul i namerno seo na ITX voz za Čunčon. Kroz prozor, reka Han postepeno se sužavala, grad se povlačio u niska brda, akumulacije i tihe stanice. Sonov rodni grad nije sebe upakovao u džinovske natpise kao svetilište — bar se u trenutku kad sam izašao iz voza nije osećalo to preterano uzbuđenje razvoja. Čunčon više liči na mesto koje zna da ima na šta da bude ponosno, ali ne žuri da to viče. U restoranima takgalbi, gvozdene ploče cvrče, kupus postaje crven od sosa, televizor u lokalu prikazuje sportske vesti. Gazda je čuo kad sam rekao 'Son Heung-min', nasmešio se, pokazao na poster sa potpisom na zidu i rekao da mnogi sada dolaze u Čunčon ne zbog ostrva Nami, već da vide odakle je on krenuo.

U sumrak sam došao do reke, nekoliko srednjoškolaca vežbalo je šuteve na praznom prostoru, gol su bila dva školska ranca. Jedan dečko je promašio, ali nije bio ljut, umesto toga je imitirao Sonovu zaštitnu proslavu gola, napravivši prstima 'fotoaparat' i 'fotografisao' drugare. Svi su se glasno nasmejali, pa nastavili da trče. To što je Južna Koreja eliminisana odjednom je u Čunčonu postalo manje teško. Utakmice reprezentacije se završavaju, igrači stare, reklame se menjaju, ali kad dete imitira potez svog idola, toplota se ponovo zapali.

Pre napuštanja Koreje, vratio sam se u Hongde. Uličica je i dalje bila bučna, dim roštilja izlazio je iz ventilatora, flaše sodžua zveckale su na stolovima. Ulični fudbaleri su se promenili, ali lopta je i dalje bila ona izlizana plastična. Momak u crvenom dresu reprezentacije zaustavio je loptu đonom, podigao pogled na ekran sa komentarima posle utakmice i rekao: 'Sledeći put.' Rekao je to veoma tiho, kao da ne teši druge, već sebi daje još jedan dah.

Ovo je putovanje Južnom Korejom koje pamtim: nije štikliranje Gjongbokgunga, Hongdea, Džagalčija i Čunčona jedno za drugim, već gledanje kako cela zemlja čuva strast i posle eliminacije. Krije se u onoj čašici sodžua gurnutoj preko stola u roštiljnici, u kosoj liniji koju je bivši igrač povukao po zemlji, u lopti koju je prodavač na pijaci gumenom cipelom vratio, i u onoj sekundi kad na ulici još uvek neko uzvikuje njegovo ime, iako je Son već napustio Svetsko prvenstvo. Fudbalska toplina Južne Koreje nije se zaustavila na velikom ekranu — još uvek je pored puta, još uvek je na vrhovima cipela, još uvek je na mladima koji kažu 'sledeći put'.