Moj poslednji popodne u Petri (Petra), jedan beduinski dečak mi je pružio čaj — rekao je da je njegov deda video Lorensa (Lawrence)

Moj poslednji popodne u Petri (Petra), jedan beduinski dečak mi je pružio čaj — rekao je da je njegov deda video Lorensa (Lawrence)

Poslednji metar klisure (Al-Siq). Uski kameni prolaz se posle celih 1,2 kilometra odjednom otvorio — Hazna (Al-Khazneh). Ne na fotografiji, ne na naslovnici National Geographica, ne u filmu o Indijani Džonsu (Indiana Jones) — stvarno je tu, presecana jutarnjim suncem koje je kosilo kroz pukotinu u steni, jedna polovina ružičasto-zlatna, druga još u senci. Iza mene je neko tiho rekao na arapskom: 'Alhamdulillah'. Stajao sam na mestu, oklevajući nekoliko sekundi između dubokog daha i zadržavanja daha.

Zatim sam se okrenuo i pogledao klisuru (Al-Siq) — taj kameni prolaz koji sam upravo prošao, uglačan hiljadama godina konjskih i kamiljih kopita — i počeo da se prisećam kako je sve ovo počelo.

Tri nedelje ranije, sedeo sam na stolici u Pekingu (Beijing) i gledao jednu utakmicu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. Tim Jordana (Jordan) protiv nekog protivnika čije ime ne mogu da se setim. Na ekranu je preletela zastava — 'The Chivalrous' (Vitezovi) — i zastava koju nisam prepoznao. Nisam znao gde je Jordan, nisam znao koji jezik tamo govore, nisam znao zašto se ovaj tim zove 'Vitezovi'. Na tribinama je neko pevao himnu van tona, kamera je prešla preko lica jednog jordanskog navijača — na licu mu je bila nacrtana crveno-belo-crna zastava, a u očima je bilo nešto što sam mislio da se pojavljuje samo posle pobede. Ne sećam se rezultata utakmice. Ali se sećam da sam otvorio pretraživač i ukucao 'jordan travel'.

Aman (Amman) je grad izgrađen na sedam brda. Taksi se vijugao uzbrdo od aerodroma, vozač je podesio radio na libanski kanal koji je puštao stare pesme Feiruz (Fairuz), a zatim mi rekao putem aplikacije za prevod: 'Putevi u Amanu i strpljenje Jordanaca su ista stvar — vijugaju, ali uvek stignu.' Spustio me je ispred restorana po imenu Hashem (Hashem) — koji je otvoren više od šezdeset godina i nikad se ne zatvara, a meni ima samo tri stvari: humus, falafel i somun. Konobar je bacio gomilu somuna na plastični stolnjak i brzo na arapskom rekao niz stvari. Nisam razumeo, ali je drugi gost sa osmehom preveo: 'Kaže — prvo se najedi, pa onda pričaj.'

Sledećeg jutra u šest sati, stajao sam na ulazu u Petru (Petra). Ako imate samo jedan dan u Jordanu, ceo dan treba da posvetite Petri. Svakih sto metara klisure (Al-Siq) je drugačija mikroklima — na ulazu je još galama turista, a kako idete dublje, čuje se samo vetar i sopstveni koraci. Na stenama se povremeno pojavljuju drevna svetilišta i ostaci akvadukta, a kamen je vetrom i vodom isklesan u oblike mišića. Oko osamstotog metra, jedan beduinski mladić na mazgi je prošao pored mene, okrenuo se i rekao: 'Uskoro.'

Posle vrhunca na kraju klisure, seo sam na kameno stepenište tačno naspram riznice (Al-Khazneh). Turisti su žurili da se slikaju, objavljuju na Instagramu, proveravaju brojeve stranica u vodičima. Samo se jedna osoba nije pomerila — beduinski dečak od trinaest-četrnaest godina, sa crveno-belim kariranim šalom na glavi, naslonjen na kameni stub. Pogledao me je, a zatim iz termosa sipao topli čaj i pružio mi ga. 'Čaj od mente,' rekao je, 'peo si se toliko dugo, voda ti je nestala.' Čaj je bio sladak, sa puno šećera. Pitao sam ga koliko dugo živi u Petri. Rekao je: 'Uvek sam ovde. I moj deda je ovde. Rekao je da je video Lorensa (Lawrence).' Spustio je šolju i pokazao na dole — osam stotina stepenika do manastira (Ad-Deir) u daljini — 'Ako želiš tamo, kreni sada. Popodne je prevruće.'

Noćno nebo iznad Vadi Rama (Wadi Rum) ne zahteva nikakve retoričke ukrase. Beduinski vodič je nogom crtao po pesku rutu za džip sledećeg jutra, a zatim mi ispričao priču: njegova porodica živi ovde sedam generacija, i svaka generacija je dala pustinji novo ime. 'Pustinja se ne menja,' rekao je, 'ali ljudi koji je gledaju se menjaju. Zato i imena moraju da se menjaju.' Zapalio je petrolejsku lampu i okačio je ispred šatora — jedini veštački izvor svetlosti u krugu od pedeset kilometara — a zatim pokazao ka Mlečnom putu: 'Vidiš taj pojas zvezda, mi ga zovemo 'Trepavice kamile'. Dugo sam gledao i pomislio da je ovo ime tačnije od 'Mlečnog puta'.

Mrtvo more (Dead Sea) nema talasa. Uđeš, voda te gura da plutaš, ali kada pokušaš da ustaneš, osećaš se teže nego inače — sva gravitacija sveta je skoncentrisana u tvojim gležnjevima. Lebdeo sam na vodi petnaest minuta, gledajući suprotnu obalu Izraela (Israel), gledajući pustinjski autoput Jordana (Jordan) iza sebe, pokušavajući da spojim sve delove ovog putovanja. Jordan je zemlja koja nema naftu, ali je otvorila vrata za više od tri miliona izbeglica. Njegova vizit karta je Petra (Petra), ali njegova kičma je strpljenje. Ono strpljenje koje pretvara kamen u hram, pustinju u dom, a gosta u čast.

Na dan odlaska, vratio sam se u onaj kafić u Amanu (Amman). Vlasnik me je prepoznao i doneo mi arapsku kafu — bez šećera, sa debelim talogom na dnu. Umočio je prst u kafu koja se prelila preko ivice šolje i nacrtao mali krug na stolu, rekavši: 'Ovo je Petra (Petra). Vratićeš se.' Pitao sam zašto. Pokazao je na raspored utakmica jordanskog tima zalepljen na zidu. 'Zato što ćeš sledeći put gledati kada Jordan igra.'