Јордан Приче: Последњег поподнева у Петри, бедуински дечак пружио ми је шољу чаја — и рекао ми да је његов деда упознао Лоренса

Последњи метар Siqa. Уски камени коридор, након пуних 1,2 километра, изненада се раздваја — и ето је. Treasury. Не на фотографији, не на насловници National Geographica, не у филму о Индијани Џоунсу — стварно је ту, пресечена на пола сечивом јутарње светлости која продире кроз пукотину у стени, једна половина ружичасто-златна, друга још скривена у сенци. Иза мене, неко је прошапутао на арапском: Alhamdulillah. Стајао сам ту, ухваћен између хватања даха и задржавања даха, неколико секунди.

Затим сам погледао назад ка Siqu — каменом пролазу кроз који сам управо прошао, чији је под углачан до сјаја од две хиљаде година копита и камиљих јастучића — и почео да пратим уназад како сам доспео овде.

Три недеље раније, седео сам на столици у Пекингу гледајући квалификације за Светско првенство. Јордан против противника чијег се имена не сећам. Банер је блеснуо преко екрана — 'The Chivalrous' — изнад заставе коју нисам препознао. Нисам знао где је Јордан, нисам знао којим језиком говоре, нисам знао зашто тим себе назива 'The Chivalrous.' Камера је пресекла на јорданског навијача, лице обојено у црвено, бело и црно националне заставе, очи су му држале нешто за шта сам претпоставио да се појављује тек после победе. Не сећам се резултата. Али сећам се да сам отворио претраживач и откуцао 'jordan travel.'

Аман је град изграђен на седам брда. Такси се вијугао узбрдо од аеродрома, возач је подесио радио на либанску станицу која је пуштала старе песме Fairuz, затим откуцао у апликацији за превођење: 'Путеви Амана и јорданско стрпљење су иста ствар — иду у круг, али увек стигну.' Оставио ме је у ресторану званом Hashem — отвореном више од шездесет година, никада затвореном, са менијем од тачно три ставке: хумус, фалафел, сомун. Конобар је треснуо гомилу хлеба на пластични столњак и избацио низ брзих арапских речи. Нисам разумео, али гост поред мене превео је са осмехом: 'Рекао је — прво једи, после причај.'

У шест следећег јутра, стајао сам на улазу у Петру. Ако имате само један дан у Јордану, дајте га целог Петри. Сваких сто метара Siqa је друга микроклима — брбљање туриста на улазу, затим дубље, ништа осим ветра и сопствених корака. Древна светилишта и водени канали појављују се на каменим зидовима, камен извајан ветром и водом у облик мишића. На око осамсто метара, бедуински дечак на магарцу прошао је поред мене и окренуо главу: 'Скоро си стигао.'

Након врхунца на крају Siqa, сео сам на камену степеницу директно окренут према Treasury. Туристи су били заузети фотографисањем, објављивањем на Instagramu, проверавањем бројева страница у водичима. Само једна особа се није померала — бедуински дечак, можда тринаест или четрнаест година, црвено-бела карирана keffiyeh омотана око главе, наслоњен на стуб. Погледао ме је, затим налио врућ чај из термоса и пружио ми. 'Чај од нане,' рекао је. 'Дуго си ходао. Вода ти је нестала.' Чај је био сладак, пун шећера. Питао сам колико дуго живи у Петри. Рекао је: 'Одувек сам овде. И мој деда. Рекао је да је упознао Лоренса.' Спустио је шољу и показао у даљину — осам стотина степеница до Манастира — 'Ако желиш да идеш тамо, иди сад. Превише вруће поподне.'

Ноћно небо Wadi Ruma не захтева реторику. Бедуински водич уцртао је ногом руту џипа за следеће јутро у песак, затим ми испричао причу: његова породица живи овде седам генерација, и свака генерација дала је пустињи нова имена. 'Пустиња се не мења,' рекао је, 'али људи који гледају пустињу мењају се. Зато и имена морају да се мењају.' Упалио је петролејску лампу и окачио је испред шатора — једина вештачка светлост у радијусу од педесет километара — затим показао према Млечном путу. 'Видиш ту траку звезда? Зовемо је камиље трепавице.' Гледао сам је дуго и одлучио да је ово име далеко тачније од 'Млечни пут.'

Мртво море нема таласе. Уђете, вода вас избаци нагоре, али када покушате да стојите, осећате се теже него пре — као да се целокупна гравитација планете концентрисала у вашим глежњевима. Плутао сам петнаест минута, гледајући преко ка Израелу, гледајући назад ка јорданском пустињском аутопуту иза мене, покушавајући да саставим све фрагменте овог путовања. Јордан је земља без нафте која је отворила границе за преко три милиона избеглица. Његова визиткарта је Петра, али његове кости су стрпљење. Она врста стрпљења која меље камен у храмове, претвара пустињу у дом и третира госте као част.

На дан када сам одлазио, вратио сам се у исти кафић у Аману. Власник ме је препознао и донео ми арапску кафу — незаслађену, густи талог кафе на дну. Умочио је прст у кафу која се прелила преко ивице шоље и нацртао мали круг на столу. 'Ово је Петра,' рекао је. 'Вратићеш се.' Питао сам зашто. Показао је на распоред утакмица репрезентације Јордана прикачен на зиду. 'Зато што следећи пут када Јордан игра, ти ћеш гледати.'