Putovanje Južnom Afrikom: s jedne strane bol, s druge slavlje

Putovanje Južnom Afrikom zaista počinje ne na aerodromu, ni u trenutku kad kroz prozor hotela prvi put ugledaš Stonu planinu — već u onom trenutku kad se trajekt za Roben Ajlend polako odvoji od obale. Morski vetar Kejptauna je oštar, poput ruke koja te gura ka prošlosti. Na krmi broda V&A Vaterfront sve više bledi, a Stona planina tiho leži popreko iza grada, oblaci se slivaju niz vrh, poput belog vodopada koji se polako sliva niz ravni vrh. Vodič kaže da ovakve oblake lokalci zovu 'stolnjak'. Gledao sam kako pokriva grad i odjednom shvatio: lepota Južne Afrike nikada nije u tome da sakrije bol — ona dozvoljava da bol i sunce postoje istovremeno.

Na Roben Ajlendu najteža stvar je tišina. Ćelija u kojoj je Mandela boravio nije dramatizovana — uska, niska, čista, na podu samo tanka prostirka, u uglu metalna kofa. Turisti prolaze pored vrata, svi su stišali korake. Bivši politički zatvorenik koji nas je vodio nije emotivno preterivao, samo je pokazao na kamenolom i rekao da su mnogi tamo izgubili vid od sunca. Mandela je kasnije izašao iz zatvora, ali dvadeset sedam godina nije pretvorio u osvetu, već u pregovarački sto. Ovo zvuči kao rečenica koja može postojati samo u biografijama velikana, ali kad stojiš pred tom malom ćelijom, to više liči na tešku odluku koju je čovek doneo prema sebi samom: ne smem dozvoliti da mržnja i dalje upravlja ovom zemljom.

Po povratku u Kejptaun, Bo-Kap te bojama izvuče iz sivila. U podnožju Signalnog brda ulice nisu strme, ali kuće su sve sjajnije jedna od druge: menta zelena, ružičasta, limun žuta, morsko plava — kao da je neko razložio slobodu na pigmente i obojio ih od vrata do vrata. Nekada je ovo bila zajednica kejptaunskih Malajaca, čiji su preci dovedeni kolonijalnom trgovinom do Rta Dobre Nade. Kažu da su nakon ukidanja ropstva stanovnici konačno mogli posedovati svoje kuće, pa su bele zidove obojili u najživlje boje. To nije bilo zbog fotografija za turiste, već da bi rekli svetu: moja vrata, moj prozor, moj život — konačno ih više ne određuju drugi.

Ali Južna Afrika ti neće dozvoliti da ostaneš samo na razglednicama. Na putu ka Sovetu, soliteri Džoanesburga polako se povlače, pored puta pojavljuju se limene kolibe, roštiljnice, automehaničarske radnje i grafiti. Ulica Vilakazi je veoma živahna, ispred Mandeline kuće prodaju suvenire, nedaleko se deca igraju fudbala u prašini. Gol su dva kamena, aut-linija se podrazumeva. Dečačić u starom dresu Bafana Bafane brzo vodi loptu, nakon driblinga se okreće i osmehuje. Ne igraju kao na treningu — više kao instinkt: na nesavršenom praznom prostoru, prepustiti telo radosti.

Radost Soveta nije laka. Memorijalni centar Hektor Piterson je u blizini, fotografije ustanka učenika iz 1976. i dalje oduzimaju reč. Južna Afrika je zemlja koja s jedne strane oseća bol, s druge strane slavi — a fudbal je njen najiskreniji izraz. Ne pretvara se da rane ne postoje, ali ne dozvoljava ljudima da večno zure samo u rane. Kad lopta krene, rasa, jezik, prihod, istorija — sve je još tu, ali bar na devedeset minuta ljudi su voljni da navijaju u istom smeru.

Predveče u Stelenbošu, vinogradi ti otvaraju drugu Južnu Afriku. U dolini svetlost omekša, hrastove bačve, beli dvorci, uredno podšišana vinova loza — sve je lepo kao stara evropska slika. Pinotaž u čaši ima note duvana i tamnog voća, u daljini radnici završavaju dan, senke razvučene zalazećim suncem. Ova lepota nosi složen ukus: kolonija, zemlja, radna snaga, raspodela bogatstva — sve se krije iza jedne flaše vina. Zalazak sunca je veoma nežan, ali nežnost nije odgovor. Ono što je najupečatljivije u Južnoj Africi jeste da ti nikada ne prodaje pejzaž odvojeno od istorije.

Te večeri na travnjaku vinarije neko je tiho pevao, obod čaše odražavao je poslednji zlatni zrak, kao da su i stare rane postale malo mekše na svetlosti.

Sledećeg jutra ponovo sam se popeo na Stonu planinu, oblaci-vodopadi upravo su se slivali sa grebena — grad, zaliv, Roben Ajlend i udaljena vinogorja bili su sabijeni u ogromnu mapu. Stojeći na vrhu i gledajući Kejptaun, javlja se nestvaran osećaj prostranstva: s jedne strane more, s druge grad, s jedne staro zatvorsko zdanje, s druge šarena četvrt. Teškoća putovanja Južnom Afrikom upravo je u tome: teško je reći samo da je veličanstvena, jer pored veličanstvenosti stoji nejednakost; teško je reći samo da je teška, jer pored težine uvek je neko ko peva, pleše, pali roštilj i šutira loptu prema zalazećem suncu.

Zato, kad je 2026. godine stigla vest da su se Bafana Bafana senzacionalno plasirali među 32 najbolje ekipe na Svetskom prvenstvu, uopšte me nije iznenadilo što je zemlja uzavrela kao da je ponovo priključena na struju. Južnoafrički fudbal bio je izbačen sa svetske scene aparthejdom, i dugo vremena je ponavljao tišinu, eliminacije i potcenjivanje. Ali te noći, barovi, taksiji, radio stanice i male prodavnice na uglovima Soveta — svi su izvikivali isto ime. Povratak Bafana Bafane nije samo sportska vest, on je poput zakasnele nacionalne izjave: još uvek smo tu, možemo gubiti mnogo godina, ali nikada nećemo večno izostati.

Kasnije sam na ulici Kejptauna sreo vozača u dresu reprezentacije. Rekao je da je Svetsko prvenstvo 2010. pokazalo svetu Južnu Afriku, a ovih 32 tima 2026. naterali su Južnu Afriku da ponovo vidi sebe. Kroz prozor automobila, šareni zidovi Bo-Kapa bljesnuli su, oblaci sa Stone planine ponovo su počeli da se slivaju. Pojačao je radio, komentator je puštao snimak pobedonosnog gola, glas mu je pucao od uzbuđenja. Nisam u potpunosti razumeo rečenice pomešane na zulu i engleskom, ali razumeo sam tu vrstu smeha.

Kad sam napuštao Južnu Afriku, u glavi mi nije bila jedna određena atrakcija, već grupa međusobno povezanih slika: tišina koja ne želi da se rasprši u ćeliji Roben Ajlenda, boje koje glasno govore na zidovima Bo-Kapa, stopala sovetske dece koja jure loptu u prašini, nedopijena čaša vina u zalazak sunca Stelenboša, i prizor oblaka-vodopada koji polako pokrivaju grad sa Stone planine. Južna Afrika nije laka destinacija, ali je mesto koje te produbi. Ona putnika uči jednoj stvari: pomirenje nije zaboravljanje prošlosti — to je sposobnost da, sećajući se prošlosti, i dalje budeš voljan da dodaš loptu osobi pored sebe.