Putovanje Švajcarskom: prepusti uši snežnoj liniji, tornju sa satom i šinama

Putovanje Švajcarskom prvo ne stiže do očiju, već do ušiju. Rano jutro pored Cirihskog jezera, magla lebdi iznad vode kao nepromešano mleko, čamci još nisu krenuli, daske pristaništa prvo tiho škripnu pod đonovima. U daljini tramvaj prolazi pored mosta, metalni točkovi pritiskaju šine, proizvodeći čist zvuk trenja; šoljice i tanjirići u kafiću dodiruju se, zvuk je tih kao da se plaše da ne uznemire površinu jezera. Švajcarska nije tiha — ona samo svaki zvuk postavlja na odgovarajuće mesto, tako da čim sletiš naučiš da stišaš glasnoću.

Na Glavnoj stanici u Cirihu preseo sam na voz za Bern, razglas sa stanice čas na nemačkom, čas na francuskom, pa na italijanskom i engleskom. Četiri jezika nisu šarene nalepnice na turističkoj brošuri, već se zaista smenjuju u vazduhu. Kad se vrata vagona zatvore, gumeni rub 'puf' ispusti vazduh, ostavljajući gradsku buku napolju. Kroz prozor, travnate padine, površine jezera i gradići prolaze tačno kao da su iseckani na kadrove, kondukter prolazi, koraci su mu stabilni kao metronom.

Stari grad Bern još više liči na sat koji otkucava vreme. Tramvaj klizi pored arkada, na krivini ispušta dugo škripanje, reka Are podiže zvuk ispod mosta i vraća ga ka zidovima od peščara. Kad Zitloge toranj sa satom otkuca, zvuk zatvarača fotoaparata turista odjednom zastane na pola takta; onda se zvona bicikala, zveckanje tanjira i smeh dece koja jure loptu ponovo razliju. Na izlogu jedne male radnje ugledao sam dres švajcarske reprezentacije — ta tamnocrvena nije boja živopisnog slavlja, već više liči na boju bernskih krovova kad potone posle kiše: stabilna, uzdržana, ali je teško ignorisati.

U Interlakenu zvukovi počinju da rastu naviše. Kad se voz približi dolini, zvuk točkova odbija se od litica, kao da si ušao u prirodni amfiteatar. Na kraju travnjaka neko se sprema za paraglajding, tkanina padobrana se naduvava na vetru, prvo se čuje 'šištanje' trenja, zatim kopče škljocaju, instruktor kratko izvikuje komandu, i cela osoba biva podignuta planinskim vetrom. Turisti dole podižu pogled i pre nego što stignu da vrisnu, čuju samo tanke linije užadi koje seku vazduh. Ovaj pejzaž je previše lako fotografisati za razglednicu, ali ono što zaista zadržava ljude jeste zvuk u sekundi kad se padobran odvoji od zemlje.

Jutarnji voz za Jungfrau postepeno uvodi uši gradskog čoveka u visinu. Zupčasta železnica se hvata za planinu, šine i zupčanici proizvode nizak zvuk uzajamnog stezanja; pre ulaska u tunel, pištaljka kratko zviždi, kao da podseća sve da nadmorsku visinu shvate ozbiljno. Na Jungfraujohu vetar struže preko ledene površine, zvuk je tanak i hladan, svi automatski stišaju glas. Najglasniji zvuk na Krovu Evrope nije klicanje, već sopstveno disanje, i onaj pomalo zaglavljeni zvuk rajsfešlusa na jakni koji se smrzao.

Alpski pašnjaci dodaju još jedan instrument Švajcarskoj. Zvona krava kotrljaju se iz daljine, niska poput drvenog bubnja, visoka poput dodirivanja staklenih čaša; u maloj sirani, bakarni kotao se polako meša drvenom kašikom, para zamagljuje prozore. Deca pored puta igraju fudbal, lopta udara u drvenu ogradu i odskače nazad na travu. U tom trenutku odjednom sam shvatio zašto švajcarska reprezentacija uvek ima ritam bez žurbe i nervoze: nije da nema strasti, već je navikla da prvo odsluša prostor. Odbrana, dodavanje, povlačenje, pa ponovni prodor — poput kravljih zvona na obronku, blizu i daleko različita, ali sva na istoj padini.

Glečer ekspres je bas linija Švajcarske. Od Cermata prema istoku, voz zaranja u tunele i uzleće na vijadukte, stakleni prozori guraju klisure, sela i snežne linije jedno za drugim pred oči. Kad točkovi prelaze preko spojeva šina, tutnjava nije buka, već kao da neko duboko u planini udara u veliki bubanj; šoljice u vagonu-restoranu lagano zveckaju, putnici nesvesno zastanu u razgovoru. Švajcarske železnice često se hvale zbog tačnosti, ali tek u Glečer ekspresu shvatiš da tačnost može biti i veoma emotivna. Ona čini da geografija više nije visinska razlika na mapi, već put koji telo može čuti.

Kad se govori o Natiju, teško je zaobići Granita Džaku. Spoljašnji svet ga često opisuje kao tvrdog veznog, ali kad na njega pomislim tokom putovanja Švajcarskom, setim se Bazela i reverberacije švajcarsko-nemačkog govornog područja. Džaka je rođen u Bazelu, njegova porodična priča povezuje Balkan, a profesionalna karijera izbrušena je u kulturi nemačkog fudbala; u njemu nije jedan identitet, već najstvarnija polifonija Švajcarske. Švajcarska ima četiri zvanična jezička regiona: nemački, francuski, italijanski i romanš, a reprezentacija nikad nije bila ekipa jednog akcenta. Poreklo imena u svlačionici, gradovi odrastanja, porodične migracije i jezik terena preklapaju se, da bi na kraju postali jedno bočno dodavanje pod crveno-belim krstom.

Pravi domaćin Svetskog prvenstva 2026. je u Severnoj Americi — SAD, Kanada i Meksiko su zaduženi za stadione i gradove; ali švajcarski fudbal ima neobičan 'osećaj domaćinstva'. Gde god ode, kao da prvo uredi linije terena, red vožnje i taktičke distance, pa tek onda pozove utakmicu da počne. Isto je i za turiste: Švajcarska te ne dočekuje bukom, već tačnim vozovima, jasnim putokazima, jezerskim zvonima i tutnjavom planinskih železnica — polako ti daje da poveruješ da si prihvaćen. Nije zemlja domaćin, ali dobro zna kako se gosti primaju; nije najbučniji navijač, ali ume da od gostujućeg terena napravi svoj ritam.

Pre odlaska, vratio sam se na Cirihsko jezero. Tanka magla se malo razišla, površina jezera zasijala je srebrno, jutarnji trkač prošao je pored mene, đonovi su tiho šuštali preko kamenih ploča. U daljini su se oglasila crkvena zvona, tramvajsko zvono se pridružilo ton kasnije, kao poslednja zagrada koju grad stavlja na putnika. Čak je i zvuk kofera koji se kotrlja preko kamenih spojeva podsećao da usporim i još jednom odslušam ovo putovanje. Mislim da ono što se najviše pamti s putovanja Švajcarskom nije koliko je Materhorn šiljat, niti koliko je čokolada slatka, već to što te ova zemlja nauči da ušima prepoznaješ geografiju: pištaljka voza za Jungfrau, alpska kravlja zvona, bernski tramvaji, bas Glečer ekspresa, eho četiri jezičke zone, i zvuk onog tamnocrvenog dresa koji tiho sija u gomili.