Morocco

Kad sam prvi put planirao putovanje Marokom, mislio sam da će mapa početi od aerodroma u Kazablanki, pa od Marakeša, Fesa, Merzuge, sve do Sahare. Kad sam zaista sleteo, shvatio sam da se Maroko ne otvara kilometrima — on te prvo prisvoji mirisom. Vetar predvečernjeg Marakeša čim dune, mirisi šafrana, kumina, cimeta i suvih ruža sa začinske pijace istovremeno progovore poput gomile prodavaca, niko ne popušta. Išao sam polako između vreća od jute, prodavac mi je na dlan stavio prstohvat Ras el Hanuta — više od trideset začina pomešanih, mirisalo je kao stari put od saharskih karavanskih ruta do pod zidine Crvenog grada.

Kad padne noć, trg Džema el-Fna zapali ovaj put. Žar se pali red za redom, mast sa jagnjetine na roštilju kaplje u vatru, beli dim odmah se ukovitla; miris komorača iz puževe supe, miris paljevine sa kobasica, sveža slatkoća isceđene pomorandže na tezgi sa sokovima — sve pritisnuto na bubnjeve i dozivanje prodavaca. Neko te vuče da pogledaš meni, neko ti dodaje stolicu, neko se kroz dim smeje i pita 'China?' Seo sam na klimavu plastičnu stolicu, gledao ražnjiće kako se okreću i odjednom shvatio zašto mnogi kažu da je Marakeš iscrpljujući: nije bučan, već prepun — čak ni u vazduhu nema praznog prostora.